Baba moja, baba —
nemoj me šibati,
baba moja, baba —
nemoj me šibati.
Nekako bih uspio,
od plača nadut,
usnama prevalit’ prije
fijuka mlade šibe…

Bol što ušima boli,
stegna, listovi davno utrnuli,
modrinom se omodrili.
Suzom ispunjene oči,
iz grla jecaj se toči:

Nikad više, neću, neću,
nikad više, samo me nemoj šibati!
Dobar ću biti, kunem se,
baba moja, dobar ću biti!

Male ručice kotulu stišću,
u priznanju javašluka —
samilost dobit ću…

I više to nije šiba,
nije bolna ruka —
sad je melem
što ranu pokriva.

Topla, kvrgava ruka stara,
zagrlit će me u naručje.
Na prsima, u lanenoj košulji,
suze obrisat će,
na obrazu poljupcem
jauk ugasit će.

Tako u babinoj kotuli,
miran i spokojan,
u ljubavi okupan,
blaženim snom —
usnut ću.

A sve to,
izblijedilo danas je…
Samo se onaj plač,
gorki,
čini sladak, taki —
kao poljubac slatki.

U sjećanje na babu Katu!

Jozo Kožul / OTPOR^.Media