Bilo ti je to, brate mili, u jednoj zemlji koja se kunu da je zajednička, a svak’ vuče na svoju stranu. U toj zemlji, di je svaki kamen svet i svaka šuma sporna, živila ti jedna fina ekipa – elita, kažu. Svaki dan u medijima, svaki dan za govornicom, sve nešto pričaju kako oni čuvaju Bosnu i Hercegovinu. Bez njih – ode sve u tri ljepe. S njima – cvita k’o đardin u proljeće.
Slušali ih ljudi, klimali glavom, iako pola njih ni ne zna što su rekli. Ali važno je da vole državu. I da se busaju u prsa – al samo kad je kamera upaljena.
E, a onda se pojavila jedna banka. Ne obična, nego Hercegovačka banka. Raste, širi se, posluje kako Bog zapovida. Sve po zakonu, papiri čisti, nemaš šta prigovorit. Ali, ima jedan problem – banka je u vlasništvu Hrvata. I to ne Hrvata iz Zagreba, nego onih domaćih. Znaš, onih što su navikli radit i šutit. E, tu ti nastaje problem.
Jer kako to da oni imaju svoju banku? A naši? A državni projekti? A sinekure? I tako, preko noći – doslovno – upadoše ti tenkovi. Da, tenkovi. Kažu: “Međunarodna zajednica sumnja.” A znamo svi, kad međunarodna zajednica sumnja – odeš ti u povijest prije nego stigneš reć “računovodstvo”.
Elita? Ma šute, k’o zaliveni. Nema konferencije, nema busanja u prsa, nema branjenja institucija. Valjda je banka bila premalo “državna”, a previše “hrvatska”.
I tako ti banka pade, ne zato što je bila loša, nego zato što je bila tuđa. A narod? Ma koga briga. Bitno je da se pjeva po trgovima, da se viore zastave i da se deru parole. Pare? Ko još pita za pare. Osim kad dođe kampanja, onda se i zadnja marka iz škrinje izvlači.
I tako ti, prijatelju, dok pare nestaju, a političari se šire k’o beton u Mostaru, Bosna i Hercegovina i dalje je u “sigurnim rukama”. Tako bar kažu oni što ih ni žulj od poštena rada nikad nije mučio.
Žarko Lasić / OTPOR.Media
kontakt autora: [email protected]
